Vermezović o epidemiji kazni na Topčiderskom brdu: Saleta je teško iznervirati, zbog Vukića sam doživeo najteži trenutak karijere

Fudbal se ne igra samo na terenu, niti se autoritet trenera meri isključivo rezultatima. Ponekad se najvažnije odluke donose daleko od očiju javnosti, iza zatvorenih vrata svlačionice, gde pojedinačni interesi moraju da ustupe mesto pravilima kolektiva.

Upravo su pitanja discipline i odnosa na relaciji trener – igrač prethodnih dana izbila u prvi plan srpskog fudbala. Gotovo istovremeno, Crvena zvezda i Partizan suočili su se sa situacijama koje su u središte pažnje dovele Aleksandra Kataija i Dembu Seka, a njihove suspenzije otvorile su mnogo širu temu od samih povoda za izricanje kazni.
Gde se završava pravo igrača na nezadovoljstvo, a počinje obaveza trenera da zaštiti autoritet i interese ekipe? Koliko prostora za kompromis ostavljaju savremene fudbalske okolnosti i da li ista pravila mogu da važe za sve, bez obzira na značaj pojedinca?

Odgovore na ova pitanja Meridian sport potražio je u razgovoru sa dvojicom iskusnih stručnjaka, Vladimirom Vermezovićem i Aleksandrom Jankovićem, koji dobro poznaju težinu odluka donetih u svlačionicama večitih rivala.

Nekadašnji strateg Partizana, Vladimir Vermezović, osvrnuo se na aktuelne događaje u Humskoj, pružio podršku Saši Iliću, ali i otvorio zanimljiva poglavlja iz sopstvene karijere, među kojima posebno mesto zauzima odstranjivanje Zvonimira Vukića iz ekipe.
“Normalno je da u ekipi mora da postoji disciplina, bez obzira o kome se radi. Ne treba reagovati na prvu jer svakome može da se desi da pograši, ali ukoliko je to učestalo, ponavlja se i dosta remeti atmosferu u ekipi, naravno da trener mora da reaguje, bez obzira o kome se radi. Kakve sankcije se koriste je stvar trenera, da li će to biti trajno udaljavanje, privremeno, novčana kazna… Zavisii i od pravilnika ekipe, ali je činjenica da mora da postoji disciplina. Sa druge strane, postoje nepisana pravila kako se sa kojim igračem razgovara. Potrebno je zaštititi autoritet igrača i trenera, pa obično te stvari budu razrešene u razgovoru jedan na jedan. Nisam za to dase igrači pred drugima kažnjavaju ako baš ne mora, ali ako je neko grubo kršenje discipline onda to mora da se kaže pred igračima i da se obrazloži zašto je tako. Uglavnom je to slučaj kada dolazi do trajnog udaljavanja iz ekipe i kada trener ne računa na tog fudbalera do kraja sezone. Šta se tačno dešavalo sa Sekom i Zubairuom ne znam, nisam se raspitivao, ali ukoliko je to konstantno kršenje, onda je trener morao da reaguje”, rekao je Vermezović.

Upravo je pitanje opravdanosti kazne posebno osetljivo kada se ona odnosi na fudbalera od kojeg se očekuje značajan doprinos na terenu, ali i potencijalna finansijska korist kroz budući transfer. U takvim okolnostima sportski i poslovni interesi kluba ne moraju uvek da budu podudarni, a trener se neretko nalazi između zahteva rezultata i očekivanja rukovodstva.

Vermezović, međutim, smatra da eventualna tržišna vrednost igrača ne sme da bude izgovor za povlašćen položaj u ekipi.

“Igrači prate društvene mreže, medije i sve što se priča, ali normalno je da trener mora da zaštiti svoj autoritet. Priča da neko mora da igra da bi bio prodat – to nije u osnovi sportski način razmišljanja. Generalno, moraju da igraju najbolji u tom trenutku. Svakom se desi da odigra jednu lošu utakmicu, ali ako neko igra u kontinuitetu ispod očekivanja ili ukoliko trener primeti tokom igre da je fudbaler sebičan i igra samo za sebe – potrebno je da reaguje. Nema veze da li se očekuje prodaja fudbalera, ako želimo sportski uspeh. Ako idemo samo na to da prodajemo, onda to gubi svaki smisao.”

Ipak, nekadašnji trener Partizana pravi jasnu razliku između kažnjavanja kao neophodne mere i kažnjavanja kao sredstva za demonstraciju moći. Iz sopstvenog igračkog iskustva pamti situacije u kojima su upravo najveća imena bila na udaru stručnog štaba, ali takav pristup ne smatra ispravnim.

Zbog toga je njegova podrška Saši Iliću, sa kojim je svojevremeno sarađivao u Humskoj, utoliko značajnija. Vermezović veruje da nekadašnji kapiten crno-belih dobro razume igrače i da za disciplinskim merama ne poseže olako.

“Apsolutno sam saglasan sa tim da trener mora da reaguje. Ja sam kroz fudbalsku karijeru, kao igrač, imao situacija gde su treneri na najboljim i najiskusnijim igračima gradili autoritet tako što su ih kažnjavali. Mislim da je to pogrešan put, ali je činjenica da je Sale u pravu u odnosu sa ovim momcima u Partizanu koji remete atmosferu, nije u pitanju samo Demba Sek već i ostali. Saleta je teško iznervirati, još u određenom procentu razmišlja kao igrač i to mu je možda mana, ali baš zato – ako neko ima razumevanja za igreče, onda je to on. Iz te perspektive, ako je on posegao za kaznom, onda je zaista bilo povoda.”

Da ni razumevanje, ni kvalitet, ni značaj pojedinca ne mogu uvek da budu dovoljni da se izbegne najteža odluka, Vermezović je osetio i na sopstvenoj koži. Govoreći o disciplini, prisetio se epizode koja mu je, uprkos vremenskoj distanci, ostala jedno od najneprijatnijih iskustava u trenerskom poslu.

U pitanju je rastanak sa Zvonimirom Vukićem, fudbalerom čije kvalitete nikada nije dovodio u pitanje, ali sa kojim, kako priznaje, u jednom trenutku više nije mogao da pronađe zajednički jezik.

“Ja sam samo jednom u karijeri kaznio igrača. To je na moju veliku žalost bio Zvonko Vukić koji je stvarno bio majstor fudbala, ali mislim da su tu pređene neke granice preko kojih ja nisam mogao. To mi je najgori trenutak u trenerskoj karijeri, što sam morao Vukića da odstranim iz ekipe, ali to je bio neminovan korak. Sa Zabijom nije bilo problema. On je bio sjajan momak i igrač, ali se teško prilagođavao evropskom načinu. Došao je iz zemlje u kojoj je bio miljenik predsednika i njegovog sina. Tamo nije ni trenirao, radio je šta je hteo. bilo je teško uvesti ga u naše tokove, ali nikada nije imao lošu nameru.”

Iskustvo sa Zabijom ujedno pokazuje koliko je važno razlikovati nedisciplinu od poteškoća u prilagođavanju. Posebno kada su u pitanju stranci koji dolaze iz drugačijih fudbalskih sredina, trener je često prinuđen da, osim taktičkih i rezultatskih zahteva, pronađe način da uskladi različite navike, mentalitete i očekivanja.

S druge strane, slučaj Aleksandra Kataija otvorio je pitanje koje prevazilazi konkretne okolnosti u Crvenoj zvezdi. Može li suspenzija najistaknutijeg pojedinca da bude opravdana mera zaštite discipline ili se ponekad iza nje krije pokušaj trenera da učvrsti sopstveni položaj?

Vermezović nije želeo da sudi o odluci donetoj u Ljutice Bogdana bez poznavanja svih činjenica, ali je jasno izneo stav o onima koji autoritet pokušavaju da steknu preko leđa najvećih zvezda.

“Malo je nezgodno i nezahvalno da ja komentarišem dešavanja u Crvenoj zvezdi. Mogu samo da pričam o principima. Ne znam koji je to prekršaj napravio Katai da ga trener kazni. To samo oni znaju. Ipak, da ima trenera koji pokušavaju autoritet da izgrade tako što će udariti na najveću zvezdu – ima. Takvi treneri postoje i to je najgori tip trenera”, rekao je iskusni strateg za Meridian sport.